početna                                                                                                                                                
 
                        naslov                                                    osnovna škola  

 

 
 

 

                                                                    

        Тихомир Петровић

                                           ШКОЛА У БОШЊАЦУ

Мојим учитељима Оливери и Радосаву Кривокапић

Средишње село плодне Доње Јабланице Бошњаце[1] потиче из времена средњовековне Србије, још пре доласка Турака, као и многа друга села у лесковачкој котлини. У тефтерима о попису становништва из 1516. године село је имало 20, а 1580. године 31 домаћинстава.

Предање о настанку села упућује да су први становници били из Босне[2]. Аутор запажених етнографско-социолошких истраживања Јован В. Јовановић пише: “Очигледно је да су село заселили досељеници из Босне, можда рудари доведени од краља Милутина. Локалитет Копаци у атару села указује на могућност вађења руде. Како је у Србију долазио велики број рудара Саса (Сисина) из Босне, ова моја претпоставка” каже Јовановић   “може бити веома близу историјским чињеницама. Било би врло интересантно усмерити истраживања у том правцу, утолико пре што се Доња Јабланица граничи са Пустом Реком и Горњом Јабланицом, које су зоне биле у српској средњовековној држави обележене као рударске. На око 30 км на западу од Бошњака лежи Рудна планина, затим Слишански андезитски басен и, најзад, Радан, који је топоним врло могуће постао од Рудана (рудне планине).

Историју села потврђују средњовековни остаци нађени у атару, на месту званом “Селиште”, као и откривени остаци манастира Војловце у простору који захвата село Велико Војловце, а чији су калуђери избегли испред Турака и код Панчева основали истоимени манастир 2.

[1]     Бошњаце, село у Јабланици, у општини Лебане, на левој обали реке Јабланице (лева притока Јужне Мораве), на путу Лесковац (12 км) Лебане (9 км). Формирано је на раскрсници сеоских путева, на 254 м н.в. Збијеног је типа, радијалног облика основе и мрежастог распореда улица. Помиње се у XVI в. Више пута кроз историју мењало је популацију и топографски положај. Део становништва досељен је 1878. са Косова и Метохије. Село је 1921. имало 131 дом и 1.043 становника, 1953. 270 домова и 1.601 житеља, а 2002. 1.629 становника, од којих 93,6% Срба и 5,3% Рома. У селу се налазе православна црква из XIV века, основна школа, предшколска установа, дом културе, пошта, здравствена и зубна амбуланта и пољопривредно предузеће. За пољопривреду је карактеристична производња паприке. Литература: Географска енциклопедија насеља Србије II, Бг 2001. Д. Р. Гатарић (Српска енциклопедија, Матица српска, САНУ, Завод за уџбенике Нови Сад, Београд 2010).


[1]     „У односу на остале манастире некадашње Карловачке митрополије, Војловица се највише помиње у сачуваним легендама и предањима. Према најстаријем предању, манастир је основао Деспот Стефан Лазаревић. За сам крај 14. века везано је још једно предање. По њему, Војловицу су основале избеглице после битке код Лебана, прешавши Дунав са Николом Скобаљићем, вазалом Деспота Стефана, што није тачно, јер је судбина јужних граница деспотовине и самог Скобаљића посве другачија и добрим делом испитана. (Никола Скобаљић је жестоко бранио јужне границе деспотовине, а погинуо је на води Трепањи код Кислине 6. новембра 1454. године. Он и његов стриц Митар набијени су на колац у знак одмазде, јер је у неколико наврата тукао Турке, последњи пут код Бање.) По том предању, поменути пресељеници са Скобаљићем пренели су иконостас манастира Војловац по коме је данашњи манастир добио име, као и село Војловица поред манастира.

        По једној другој легенди, манастир су основали српски монаси око 1405. године, пребегли из лесковачког краја, а потпомогнути деспотом Стефаном Лазаревићем. Први пут, у документима. манастир Војловица помиње се 1526. године у ситуацији када је игуман Пајсије походио неке фрушкогорске манастире, потом и манастир Војловицу. По други пут помиње се Војловица 1530. године и у том запису наводи се да Панчево потиче из манастира Војловица. И на крају, према најпоузданијим тврдњама историчара и археолога, манастир Војловица могао је бити формиран најкасније у трећој или четвртој деценији 15. века, што, касније ћемо видети, много више одговара истини.

        Ако мит и легенда порекло манастира Војловица упућују на лесковачки или лебански крај, а митови су врло често рефлекси старих и сачуваних истина, толико пута потврђених, онда сличан мит треба потражити и у лесковачком крају. А он постоји вековима, и то у селу Великом Војловцу које се налази на половини пута Лесковац Лебане и припада лебанској општини (Станко Миљковић, „Порекло манастира Војловица код Панчева", Записи у времену, Лесковац 2000)

 


Засељено на алувијуму и у непосредној близини доњег тока реке Јабланице, Бошњаце је, у турско време, по речима Драгољуба Трајковића, аутора запажених студија о прошлости лесковачке околине, “било српско село на мртвој стражи пред безобзирним надирањем арнаутских појединаца, коју су на то били подстицани од стране племена, а под благонаклоним посматрањем представника турских власти, односно појединих турских бегова и ага“. По предању, село за време Турака није имало господара, већ је одричући му послушност, било слободно. Доцније, по ослобођењу од Турака 1877/78. године, Бошњаце помиње Мита Ракић, путописац који је пролазио овим крајевима.4

Бошњаце је највеће насеље у Јабланици. Према неким изворима, 1858. године село је имало 60 кућа (1883, 135 пореских глава), а 1899. године 95 кућа (Лебане је у то време имало 37 кућа). По ослобођењу од Турака постаје седиште Јабланичког среза у саставу Топличког округа.

Као општинско место Лесковачке нахије, на подручју “Управе ослобођених предела”, 1887/78. Бошњаце је имало свог председника суда, два члана суда и  једанаест одборника5 и представљало је управни просветни центар. У време отварања школе, оно је и шире подручје на периферији независне српске државе, изразито пасивно насеље, крај, по речима познатог учитеља Јосифа Костића, “простоћом покривен”. У Јабланичком срезу 1878. године од 9.909 житеља, свега седам мушкараца је читало и писало.

Село се пре више од сто година налазило западно од цркве, о чему говори место које се и данас зове Старо село. До пресељења је по причању дошло због неке болести и народног веровања да село не треба да стоји иза цркве, већ испред ње.

Данас село има око 600 домаћинстава и 2200 становника и представља модерно насеље. Атар села обухвата 1500 хектара, а његови житељи баве се претежно пољопривредом у ширем смислу речи, за разлику од ранијих времена, када су сејали пшеницу, кукуруз и конопљу.

Хронологија

Отварање школе у Бошњацу поклапа се са ослобођењем земље од Турака. Село је, међутим, имало школу и пре ослобођења, сходно закону о устројству основних школа од 11. септембра 1863. године, који одређује да се "основне школе састоје по селима из три или четири разреда”.

Из извештаја од јуна 1878. године, сазнајемо да је за време турске владавине на територији Лесковца и Лесковачке нахије било шест школа   с тим што школа у Бошњацу не ради “већ од пре десет година”.

Др Владимир Стојанчевић истиче да је непосредно пре ослобођења од Турака било више школа, међу којима и у Бошњацу. Бошњачка школа, пише Стојанчевић, јесте као и многе друге “црквеног типа”, те није радила према  усаглашеном наставном програму са школама у Србији северно од Алексинца, где се налазила српско-турска граница. Сергије Димитријевић у својим истраживањима не помиње школу у Бошњацу. У овим крајевима, пише он, за време турске владавине постојале су школе у Лесковцу, Власотинцу, Конопници, Рупљу, Црвеној Јабуци, Боњинцу и Крушевици. Као школе манастирског типа биле су у Јашуњи, Грданици, Печењевцу, Бунушком Чифлуку и Турековцу.

 Прва школа није била самостална установа, већ црквена задужбина, "исто онако као у северној Србији, пре њеног ослобођења 1804. године”.

Зграда у црквеној порти, подигнута 1860. године, служила је за извођење наставе до 1900. и у њој је до 1900. У њој је истовремено пребивао учитељ. Будући смештена у црквеној кући, школа је издржавана од прихода цркве и доборовољних прихода (успут речено, школе у Лесковцу и у Власотинцу опстајале су, додатно од прихода од ћупријских дућана и добровољних поклона општине). Све до ослобођења испод турске власти 9. децембра 1877. године школе су биле стациониране у црквеним зградама или поред цркве, сходно турским прописима.

Црква у Бошњацу је одиграла значајну улогу у ширењу писмености на овом подручју. О цркви поп Влада Андрејевић је забележио: “Када је подигнута црква бошњачка не зна се, али по предању које постоји у народу, по конструкцији, величини и материјалу од ког је саграђена, може се рећи да је подигнута у другој половини XIX века. Пре пада Новог брда постојала је, а тада је од Турака порушена. Доцније, почетком XVIII века обновљена је, али су је Турци поново порушили кад је Арсеније Чарнојевић повео народ овога краја на сеобу у Аустрију, у Сент Андреју. После тога је дуго била у рушевинама као и многе друге цркве, а можда би јој била судбина да се више никада и не чује молитва у њој да се за исту није заузео добар јунак и побожан хришћанин тога времена Цветко Врановачки. Он је био неустрашив противник Турака и Арнаута и покренуо је обнављање цркве на тај начин што је око себе прикупио већи број побожних хришћана вичних зидарству који су обнављање цркве извршили и прикупио већи број младежи с оружјем који су са њиме и дању и ноћу бранила рад на цркви од неког лесковачког непријатеља”8. (Цветко Врановачки, бунтовник и механџија родом је из Великог Војловца. Био је вођ јабланичких устанака у Првом српском устанку и Карађорђев бимбаша који се дигао на Турке са седамсто људи из овога краја.) Као једини храм народа овога краја, црква је спаљивана и пљачкана, не само од Турака, него и од Бугара, као и од Арнаута коју су, и у години која се узима као година формирања “државне” школе у Бошњацу, увелико отимали њиве по Косову и Тетовској области и затирали куће по Старој Србији. Школа је касније пресељена из црквеног конака у нову зграду. Радош Требјешанин пише: “Бошњачку школу избацио је из црквеног дворишта свештеник који је на згради скинуо кров”. Школа је, по хроничару, тада прешла у сеоску приватну зграду.

Година 1880.

Школа датира после 1878. године са престанком турске административне и политичке организације. Тада је српска Врховна команда, у овим новоослобођеним крајевима, државно-правно и политички изједначеним са доратном Кнежевином Србијом, приступила организовању прве просветне службе и црквене управе У то време Министраство просвете прописује начело обавезног школовања за све одрасле деце оба пола. (“Свако дете које живи у Србији, дужно је походити школу кроз шест година.)

 Требјешанин је у свом чланку написао: “Према плану министровог изасланика и окружног начелника, у прокупачком округу имале су се отворити школе у школској 1879/80. години у тридесетак места. Министров изасланик Милош С. Милојевић је овај план сачинио у договору са представницима општина и заинтересованих насеља. У план је уносио само она насеља у којима се имају отворити школе, у којима су мештани и представници општина изјавили да желе отварање школе у својим местима. Према овом плану, предвиђено је село Бошњаце за Бошњачку општину. Позивајући се на аутентичне изворе, он наводи да је школа предвиђена “у згради код цркве”. Школа је предвиђена и у Цекавици, уколико се подигне “нова зграда”.

Приступило се остварењу плана.

Наводимо акта сачувана у Архиву Србије

Господину Министру Просвете и Црквених дела

 

Општина бошњачка у срезу јабланичком с .бога округа, у којој су све сами староседеоци, јошт 1878. год. спремала је све што је потребно за школу, а за школу је наменила зграду, у којој је била канцеларија истога среза, те се због тога до сада није могла да отвори школа, али, како је среска кућа у Лебанима готова, то се општина обратила с молбом да се учитељ постави.

За школу намењена зграда има три собе. Соба за школу има 6 метара дужине, и толико ширине, а 2,40 м. висине, патосана је са даском, прозора има 5, који су високи 1,30 м, а широки 0,70 м. и на свима је стакло. Собе за стан учитеља и то, прва је 4 м, и 3,75, широка, а висока 2,40 м. На првој соби има 4, а на другој 3 стаклена прозора. На свим прозорима, као на школи, тако и на учитељском стану имају капци, а зграда је од простог материјала. Има пространу кујну, па и подрум на спреми за учитеља.

Поред ове куће има још једна кућа са две собе и кујном, у којој ће моћи да се сместе ђаци са стране, премда зато неће имати потребе, пошто су сва села близу школе, јер до најудаљенијег села нема више од 1/2 сати растојања.

Ова општина има 11 села са 600 пореских глава, и она сва пристају да издржавају школу, а то ће моћи лако да сносе, пошто су у опште доброг имовинског стања.

За ову школску годину има већ уписано 40 ђака, а спремљена су и потребна учила, као табла, астали, столице и скамије, а набавиће се и остало што буде потребно на коју цела општина има спремљених 80 динара.

Начелство утолико представља ово Господину Министру и од своје стране јавља, да би, ма да је касно, опет требало поставити учитеља за ову школу, пошто ни једне више школе у срезу јабланичког нема.

Бр. 7005

19. октобра 1880. г.

У Прокупљу, Секретар М. Пајевић 23. октобра 1880.г.

 

ПЦ.5716

Школа бошњачка

Начелству Топличком

23.10. 80. г.

 

Министарство није противно, да се отвори школа у општини бошњачкој, само има приметити да је сад већ прошло томе време, једно то, а друго за сад нема на избору ни учитеља. Према наведеноме, боље је да се у томе месту ове године и не отвара школа, него да се то учини на годину у своје време. О овоме ће начелство известити и дотичну Општину, с тим да ја у начелу одобравам да у Бошњаку буде привремена школа, тек нове шк. године. Привремена с тога што та зграда, о којој је у писму начелства од 19. ов. мес. Но 7005 реч, није грађена по плану, а школе се имају градити по плану.

Начелство окр. Топличког нбр. 5716, 25. октобра 1880. у Београду, два примерка

У одговору на писмо начелства од 19. ов. м. бр. 7005. одобравамо да се у општини Бошњачкој, у срезу јабланичком отвори школа, пошто је општина спремила све што је за ту дел. потребно.

Ескпед 25/10 Ђорић

Ј.П

 

Начелник

Ср. јабланички

Но 1831

11-7-1881.г.

У Лебану

 

Начелству окр. Топличког

 

Према молби становника општине Бошњачке и предлогу моме под Но 3333. нп. г. Начелство је то издејствовало од г. Министра просвете да се у црквеној кући у Бошњаку, која одговара потреби школској, привремено отвори основна школа са три разреда, и ово ми је начелство то преписком својом 29. октобра нп. г. Но 7272 саопштило.

Па како се за ову школу ни до данас учитељ не постави, а све је што за школу треба спремно још од 1879. године, па да не би ова школа и ове године без учитеља остала, част ми је умолити начелство, да оно изволи умолити г. Министра те да учитеља ове школске године благовремено поставити изволи, деце преко 40 има уписато.

 

Начелство Топличко

Но 4709

17. јула 1881. г. Прокупље Начелство Б. Ђорић

 

Нар. окр. топличког

Пбр. 4388

22. јул 1881. у Београду

 

У одговору на писмо начелства од 17. ов. м. Бр. 4709 јављам му, да ће се почетком нове школске године поствити учитеља за школу бошњачку.

Међутим нека начелство још једном препоручи општини бошњачкој да спреми зграду и све остало што за школу треба, како тога ради не би школа доцније дангубила.

Експ. 22/781

Б

Ј.П. 

Школа у Бошњацу постаје прва васпитно-образовна институција Јабланичког среза, једна од девет Топличког округа. До 1886. године, она је била једина у овом округу. Упоређења ради, школа у Лебану се отвара 1887. године, у Слишану 1892, у Клајићу 1906, у Прекопчелици 1910, у Гргуровцу 1921, у Доњој Оруглици 1923, у Шуману 1927, у Бувцу и Доњој Липовици 1928, у Шилову 1929. године. (На основу извештаја Симе Аћимовића, изасланика школског надзорника Министарства просвете, у то време учитеља у Краљеву, године 1884. било је у Топличком округу још једна школа у варошици Куршумлији и две у Прокупљу.

Настава и учитељи

 Младеж је поучавана у читању часловца и псалтира, у писању на песку и у рачуну. Ђаци Бошњаца и околине учили су у црквеном конаку следеће предмете: Наука христијанска, Читање, Писање, Рачунање и Појање.

Садржај наставе у првој школи Јабланичког среза чиниле су четири доминантне дисциплине: Настава народне историје, Народна поезија, Рачун и Лепо писање. У почетном периоду рада, слободна Кнежевина Србија прописује следеће предмете:     Катихизис      мали,

Молитвослов кратки, Црквену историју, Граматику српску малу (поред Буквара, Часловца), Мали земљопис, Земљопис Србије и Турске, Историју српског народа, Рачуницу, Писмени састав, Прва читања ...

 Први световни учитељи били су негдашњи ученици лесковачке основне школе (иронија је да су и седам деценија доцније, у неким селима Горње Јабланице, били учитељи са завршеном основном школом). Проблем наставног кадра био је најтежи. Видосава Николић-Стојанчевић пише: “У погледу просвете и школства, у ослобођеним пределима затечено је врло тешко стање. У овим крајевима, у време успостављања српске управе, био је веома мали број писмених људи. Због тога је, у првим данима по ослобођењу, министар просвете и црквених дела упућивао у ове крајеве из Србије учитеље, свештенике, ђаке учитељских школа и богословије, који су прихватили главније административне послове”

“Организовање школске мреже, почетак редовног школовања и подизања нових школа започето је тек са завршетком рата, 1. марта 1878. године, када су, на захтев српске Врховне команде, демобилисани сви професори, учитељи и ђаци војници због почетка редовне наставе” 9.

 Љубодраг А. Поповић отргнуо је од заборава имена првих просветитеља бошњачке школе (у време формирања школе у овом селу у Топличком округу је било свега петнаест учитеља и учитељица, а тридесет шест свештеника): Живковић Андрија 1882 83. Марић Светислав 1884 87, Миленковић Светозар 1888 90, Радовановић Софроније 1891, Катић Михаило 1892, Лазаревић Димитрије 1893, Стојановић Прокопије 1895-99, Стојановић Трајко 1901, Манојловић Драгутин 1902, Обреновић Јелена 1903, Бјелић Митар 1908 1914.10

О првом учитељу Бошњачке школе Трифун Зоњић каже: “Први учитељ осамдесетих година XIX века био је Андрија Живковић, родом из Јагодине. Становао је у школској згради са мајком и сестром. Андрију је грешком убио срески начелник Влајко Стојановић. Убиство се догодило у Турековцу, у поповој кући на Светог Саву”11.

Др Владимир Грујић о Светиславу Марићу дописује: “Бошњачка школа имала је наставника Светислава Марића, чији рад заслужује пажњу. Добро је учио децу правилном говору, иначе у крају где се не говори правилно књижевно, односно не употребљава књижевни језик. Учитељ Марић исцрпио је сав наставни програм и ваљано га обрадио. Начин предавања му је врло добар. Све знање из предмета које је износио ученицима постало њихова трајна својина. И све остале школске дужности савесно је извршавао. На васпитну страну полагао је толико да су му “ђаци као анђелчићи”, на свој начин примећује обрадовани школски надзорник што је могао да затекне таквог учитеља на својој ревизији и истиче да се Школски одбор хвали и поноси својим учитељем”12.

Из пера др Грујића сазнајемо још: “Школа у Бошњацима имала је учитеља Светислава Марића, који је радио са четири разреда, дакле у неподељеној основној школи, где се налазило 57 ученика и ученица. У исто време Марић је био и наставник прве године продужене школе у том месту, са више од 11 ученика.

Надзорник Ђорђе И. Ничић (реч је о извршеном прегледу школе 19. јула 1887. године   примедба Т. П.) је успех у нижој основној школи оценио са добар, а у продуженој са слаб, јер у њој скоро и ништа није рађено. Надзорник је приметио да деца у говору греше и да учитељ то не исправља на часовима, као ни на испиту. Не мали недостатак састојао се и у томе што ни у једном разреду није предавао о метарским мерама. Школска зграда је стара кућа, која може још извесно време послужити. Од учила највише недостају гимнастичке справе.13

Драгутин Ђорђевић наводи имена двојице „старих учитеља”: Софронија Радовановића „Из Шопско   Софронија Почета” и Димитрија Станковића, приватног учитеља из суседног села Пертата, а кога Љубодраг А. Поповић не помиње.

О учитељу бошњачке школе Прокопију Стојановићу, Трифун Зоњић је записао у својој књизи: „Године 1893. постављен је за учитеља у Бошњацу Прока А. Стојановић (1871-1939), родом из Лесковца. Његов отац Атанасије био је родом из села Турековца. Прока је завршио учитељску школу у Београду 1892. године и исте године постављен за учитеља у Јелашници, масурички срез. Већ идуће године, постављен је у Бошњацу где је службовао све до 1900. године. После Бошњаца био је учитељ у Д. Коњувцу, Мрштану, а од 1911. до 1927. године у Лесковцу, када је и пензионисан. Прока Стојановић је био међу првим школованим учитељима из лесковачког краја (). Прока је био средњег раста, добро грађен, правилних црта, смеђе боје са изразито великом брковима, посебном одликом свога времена. Добре нарави, правичан, веселе природе са пуно хумора у друштву. Познат је као патриота и примеран просветни радник.

Аутор наводи сећања Луке К. Стојановића из Ћеновца о његовом учитељу Проки: „Уписао сам се у школу кад је постављен учитељ Прока. Учили смо у црквеној згради код звонаре. Имали смо камене таблице и учитељ је много обраћао пажњу лепом писању. Најбоље се сећам декламације које и данас знам напамет. У школу смо ишли пре и после подне. Надзорник је обилазио школу и то се звало полагање испита. Прока је био добар учитељ и човек. Обилазио је родитеље и упућивао их у пољопривредне радове и хигијену.

Забележено је сећање још једног ученика. „И Јосиф Спасић из Цекавице, стар 83 године, сећа се да је пошао у школу од 11. године и то када су му деду казнили што није ишао у школу. Мало је ђака похађало школу, из свих села било је 57, а у мојем разреду 12 ученика. Сећам се градива из историје о I српском устанку и мешовитих задатака из рачуна. Женска деца нису похађала школу, али је IV разред полагала у нашој школи кћи среског начелника. Том приликом је нас троје добило књиге као награду. То су биле Вукове песме.14

Осим Луке К. Стојановића и Јосифа Спасића, у црквеној згради код звонаре учили су још Тодор Јовановић и Благоје Стојановић из Тогочевца. Петровић Ненад и Стојилковић Душан из Бошњаца (по казивању Вукашина Стојилковића из Бошњаца). Тодор Додић из Пертата (према Драгутину Ђорђевићу) и многи други чија имена нису записана.

Нова школска зграда

Почетком XX века школа је исељена из црквене зграде. Не постоје трагови о изгледу сеоске зграде у којој се настава обављала за краће време, до 1905. године. Наиме, будући да школска зграда, као и све ондашње у овом округу, није одговарала грађевинским стандардима, приступило се подизању нове школске зграде.

Године 1905. на самом улазу у село, лево од пута Лесковац Лебане, подигнута је нова школска зграда са две учионице, ходником, кабинетом и наставничком канцеларијом. Објекат је био саграђен од тврдог грађевинског материјала, укупно 200 м2 корисне површине. Школу су осим бошњачке деце, похађала и деца из Пертата, Ћеновца, Малог Војловца, Тогочевца, Великог Војловца, Врановца, Лугара, Ждеглова и Коњина (последња два села касније ће припасти школи у Лебану). Први учитељ у новој згради био је Димитрије Бјелић. На месту учитеља провео је 10 година. Љубодраг А. Поповић  наводи да је он радио од 1908. до 1914. године. До 1903, две године пре почетка, рада нове школе учитељевала је Обреновић Јелена.

Зоњић цитира речи Ђорђа Јанковића из Пертата, ученика нове школе: “Био сам први ђак у новој школи: са мном су ишли у школу и Владимир Денић (доцније учитељ у Бошњацу), Јосиф Марјановић из В. Војловца, Никола Стојановић из Ћеновца и др. Сећам се декламације: Ја сам мали Жарко, али као Марко. Ово моје декламовање изазвало је смех код присутних. У школи је било око 50 ученика. Женска деца нису ишла у школу, сем Јевросиме Стевановић из Бошњаца. Она је имала физичких недостатака и сигурно је због тога похађала школу.15

Године 1915. школа је престала са радом, јер је Доњи део Јабланице био поприште борби и устанака у рату од 1912. до 1918. године. У то време, у школској згради је била смештена окупаторска војска (за време немачке окупације 1941-45. године школа је радила). Зграда подигнута 1905. године користила је својој намени скоро пола века 45 година, све до 1961. године, када је уз надокнаду, са двориштем, уступљена овдашњој Земљорадничкој задрузи “Јединство”.

Између два светска рата

По завршетку I светског рата, школа почиње са радом. У школу 1919. године уписује се 118 ђака, од тога у I разред 113, у II 4, а у III 1 ђак. Први учитељ БОШЊАЧКЕ НАРОДНЕ ШКОЛЕ (то је прави наслов) је Будимир Д. Швабић. Школски надзорник 16. јуна 1920. године је записао: “Данас сам извршио преглед у I, II и III разред. Наставнички рад је одличан.

Следеће 1921. године за учитеља је постављен Алекса Николић. Школски надзорник за срез јабланички и лесковачки Живко Стојичевић констатује да је у I разред уписано 48, у II разред 97, а у трећи разред 3 ђака. Записује: “Рад наставника оцењујем са повољан. Ред и чистоћа исто тако.

Школске 1921/22, од 40 уписаних ђака, њих 15 не похађа I разред. Учитељи су Душан В. Поповић и Зорка С. Радисављевић. Рад Душана В. Поповића је оцењиван као одличан. О Душану В. Поповићу, који је радио од 1921. године до 1930.  познавалац школских прилика Трифун Зоњић бележи: “Душан В. Поповић (1897-1959. године) рођен је у Лебану. Завршио је учитељску школу у Алексинцу.       Прво место постављења било му је у Лебану. Учествовао је у I светском рату. После устанка 1917. доспео је у ропство, а из ропства на Солунски фронт. Дужим службовањем у Бошњацу, запажен је као истакнути просветни радник. Овај рад је запажен и у школи и на народном просвећивању. Након ослобођења, Поповић је радио у Лесковцу на разним положајима, као повереник за просвету, начелник за просвету општине, са којег је положаја и пензионисан. Показао је пуно воље и познавања у организацији школства и просвете, залажући се с неизмерном љубављу и неуморним радом на овом послу. У своме раду истакао се као друштвено-политички радник (...) Из записника за више година могу се издвојити основна питања на којима је он радио: похађање ученика, издржавање школе и подизање школског стана, изградња школе у суседним селима и народно просвећивање.16

Школске 1923/24. године уводи се четвороразредна школа. Исте школске године Поповићу се придружује Антанасије Младеновић. Школа има укупно 88 ученика. Школски надзорник Јован С. Јовановић о Младеновићу је записао: “Рад наставника и успех у васпитању оцењујем са одличним.

О учитељу Антанасију Младеновићу Зоњић даје ближе  податке: “Школске 1923/24. године отворено је друго одељење основне школе у Бошњацу. У овом одељењу постављен је за учитеља Антанасије Младеновић (1899-1965), рођен у Лесковцу. Учитељску школу завршио је у Скопљу. Врло млад доспео је у бугарско ропство, а ропство га није мимоишло ни у Другом светском рату. Након службовања у босилеградском срезу, премештен је у Бошњаце, а 1926. године изабран је за слушаоца Више педагошке школе у Београду. По завршеној вишој школи, био је школски надзорник у Лебану, Прешеву и Битољу. Био је и начелник Министарства просвете у Београду и банској управи у Скопљу. После ослобођења био је наставник Гимназије у Лесковцу, референт за просвету и управник Библиотеке (...) Написао је више књига: Распоред наставног градива за трећи и четврти разред основне школе, Методска упутства за рад у основној школи. Педагогија наших народних песама, Читанка за III и IV разред основне школе.

У 1927/28. години од 80 уписаних ђака у I разред у току школске године преведено је двадесет два васпитаника у тогочевачку школу. У школској књизи  је забележено да постоје “сметње у настави” стога “што су већине ђака боловали од разних болести”. Поред Душана Поповића, наставу реализује поменути учитељ Владимир Денчић. Ученици I и II разреда уче: Науку о вези са моралним поукама, Народни (српскохрватско словеначки) језик, Рачун са основама геометрије и геометријског цртања, Цртање, Лепо писање, Певање, Телесно васпитање по соколском систему, Владање. Ученици III разреда су, осим наведених дисциплина, изучавали: Народну повест (историју) с најзнаменитијим догађајима из опште повести, Земљопис наше државе с основним познавањем других земаља, Познавање природе, Практична привредна знања и умења према потребама краја. Ученици IV разреда, уз све, имали су и Ручни рад са нарочитом применом народних мотива. Године 1930. наставу реализују Милошевић Наталија и Живковић Наталија. Трифун Зоњић помиње и учитеља Богића Радоњића. Следеће године одржан је аналфабетски течај. На течају је било 46 уписаних кандидата.

Школске 1930/31. године постављени су за учитеље Драгољуб Костић и Вера Костић. Из школске архиве се види да су се најдуже задржали у овој школи. Драгољуб Костић (1901-1960) радио је као учитељ у Бошњацу 18 година. Запажања  школских надзорника и инспектора о њиховом раду су веома добра. Значајан је њихов допринос на уређењу школе и на народном просвећивању и описмењивању преко аналфабетских течајева. Записано је: учитељ Драгољуб је “добар друг, присан са људима, увек свеж и расположен”.

Школске 1932/33 године науку о вери је предавао вероучитељ Андрејевић Владимир, свештеник.

Осмогодишња школа

Школа је у периоду између два рата средиште друштвених и културних збивања. Нарочито су биле запажене прославе Дана школе. Поводом обележавања празника Светог Саве ученици су пред својим родитељима и родбином рецитовали јуначке песме  („Цар Лазар и царица Милица”, Косовка девојка”, „Кнежева вечера”, „Смрт мајке Југовића”). Бранко Ђокић из Бошњаца, некадашњи ђак, сећа се прославе „Врбица”, када су ђаци сва четири разреда, свечано обучени и уз звук звона која су са собом носили, ходали од школе до цркве. Године 1953. основна четвороразредна школа прерасла је у петоразредну, а након три године у осмогодишњу.

Године 1959. подигнута  је нова школска зграда. Вукашин Стојиљковић (1927), службеник Месне канцеларије у Бошњацу, сведочи да су грађани свих девет села општине Бошњаце, као и сама општина, помогли у новцу и у радној снази. Идејно решење зграде дао је Добривоје Марјановић, дипл. грађевински инжењер, а градњом су руководили Васа Милићевић, грађевински инжењер и Стојан Димитријевић, грађевински техничар. Ђорђе Јанковић из Пертата био је задужен за организацију рада. На објекту су радили зидари Благоје Стаменковић, Влада Стојиљковић, Стојан Живковић, сви из Тогачевца, и Душан Стојановић из Пертата. Врата и прозоре израдио је Петар Здравковић, столар из Великог Војловца. Вукашин Стојилковић истиче Крсту Марјановића, ондашњег председника општине, као најзаслужнијег за подизање новог школског објекта.

Школска зграда има осам учионица, три кабинета, радионицу, фискултурну салу и још три просторије, укупн 1053 м2. Зграда је пројектована  на два нивоа.

Услед недостатка учионичког простора, након 20 година (1977-1980), у саставу постојеће зграде подигнут је нови школски објекат. Новоизграђени део обухвата 1800 м2 и у свом саставу има: пет учионица и исто толико кабинета, библиотеку, наставничку канцеларију, четири канцеларије за управу и администрацију, фискултурну салу са свлачионицом и котларницом. Новосаграђени  објекат пуштен је у рад 1. новембра 1980. године. Школа сада поседује приближно 3000 м2.  Двориште је пространо ограђено. Школа располаже неопходним наставним средствима и скромним књижним фондом. Данас покрива подручје од девет села.

Васпитно-образовна установа од 1962. године носи назив Основна школа “Радоје Домановић”. У њеном саставу су три подручна одељења: у Пертату, Цекавици и Великом Војловцу.


 

Prof. dr Tihomir Petrović - Biografija

Curriculum Vitae

 

OBRAZOVANJE:

Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, Univerzitet u Beogradu. Redovni je profesor je književnosti.

 

BIBLIOGRAFIJA:

1. Istorija srpske književnosti za decu (2001)

2. Uvod u književnost (2009)

3. Teorija književnosti za decu (2003)

4. Ogledi i kritike (2009)

5. Govori i kritike (2009)

6. Velibor Gligorić o realizmu (1993)

7. Retorika (2003)

8. Uvod u književnost za decu (2011)

9. Sreća se stiče radom (Poslovice o radu) (2012)

 

REPUBLIČKI PROJEKTI:

1. Društveni odnosi Srba i Hrvata, nacionalni identitet i manjinska prava sa aspekta evropskih integracija

2. Kvalitet obrazovnog sistema Srbije u evropskoj perspektivi (KOSSEP)
POKRAJINSKI PROJEKAT:
1. Primena miniprojekata u realizaciji sadržaja integrisanih prirodnih nauka i matematike u razrednoj nastavi

 

ČLANSTVO

1. Udruženje naučnika i univerzitetskih profesora Srbije

2. Udruženje književnika Srbije

3. Udruženje novinara Srbije

 

NAGRADE

Nagrada Filozofskog fakulteta za najbolji magistarski rad

Povelja Kulturno-prosvetne zajednice Srbije

Nagrada Zmajevih dečjih igara

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
© 2005. www.bosnjace.com. sva prava zadrzana