početna                                                                                                                                                
 
                     moj kraj                                                            običaji  

 

 
 

                                                        

PRVI DAN ORANJA - " RUČENJE". Orač se ruči u mrsne dane i to: u ponedeljak i četvrtak.

Kad stigne u njivu, oblači belu košulju, ili je samo prebaci preko glave i počne da ore.

Postoji verovanje  da čavke sleću samo na brazdenje prilikom prvog oranja, “ručenja”, a posle ne. Zbog toga orač kad se ruči i dođe u njivu, vezuje oko glave belu maramu , baci seme unakrsno uvis i tom prilikom moli Boga da se rodi krupna i bela pšenica.

Zna se da orač kad ide prvi put na oranje, usput ni sa kim ne govori, ali na slučaj da je to nužno, ako ga, recimo neko nešto pita a on treba da progovori, ponese sa sobom pomešano u krpu malo žita i đubrišta pa ako ga neko pozove i on mora da što odgovori, uzme pregršt one smeše iz krpe, baci prema onoj ličnosti koja ga zove i izgovoti u sebi: ”Eve ti što tražiš”. Time je otklonjena opasnost da se uzme plod od pšenice koja  treba da se poseje. 

ŽETVA. Kad se dođe na žetvu u njivu prvi put, radnik, prvi s desna je ”postadzija”. On započinje žetvu na taj način što svojim srpom ožanje nešto stabiljki od sazrele pšenice, napravi od njih uže i njime se oko pasa prepaše. Tada počinje žetva.

Kada se pak završi žetva, isti “postadzija” poseče malo od preostalog klasja, zaveže travom i poljskim cvećem i to je “bogova brada”. Tu kitu od pšeničnog klasja zavežu za srp “postadzije”, pa to on stavi preko ramena. Sa “bogovom bradom” idu svi kući, a postadzija da ne bi progovorio do kuće, jer ako to učini “ne valja se”, uzme u usta vodu i pođe. Kad dođe do kuće, postadzija ide kod ambara gde se čuva pšenica, tu ostavi, “bogovu bradu”, prospe vodu iz usta na žito u ambaru ako ga ima i baci sve srpove unutra.

NOŠENJE ZEMLJE NA ŠIJU.  U sporovima. Oko međa - “slogova” i granica, u narodu se mnogo puta rešavalo na starinski način - nošenjem “busa” – zemlje s tovarom na vratu (“šiji”). U nastalim sporovima oko granica, slogova, jedna strana odluči da prenese bus i time utvrdi granicu njive ili placa. Bus ta parnična stranka stavi na ono mesto gde ona tvrdi da je pravi slog, i time je spor odlučen. Ona stranka je uzela svu odgovornost za tačnost tvrđenja I ako je krivo pronela bus, krivo će i proći. Bus ta stranka uzme, stavi iza vrata, na šiju, pa ide i spusti na graničnom metu. Time je sve rešeno.

I danas jos toga običaja ima po selima - i danas se nosi bus na šiji u spornim slučajevima oko utvrđivanja granice. 

Nošenje zemlje na šiji je vrlo ozbiljna stvar i mnogi u tim malim sporovima oko sloga, ne bi nosili ako nisu načisto sa granicom, ili slogom.Smatralo se da je to jedna od najtežih kletvi koju onaj koji postavlja bus sam sebi izriče.

SIROPUSNA NEDELJA - BELE POKLADE ( KALAVEŠNICA ). Bele poklade padaju uoči uskršnjeg posta. Cela ta nedelja se naziva bela nedelja, a bele poklade su njen vrhunac.Ovo je veseo dan, pun šala, pesme, radosti. U poslepodnevnim časovima se služi tzv. “oproštajno večernje”,  jer se tada obavlja “čin praštanja”, prvo u hramovima, pa po povratku i po domovima. Vernici jedni od drugih traže oproštaj, a i daju ga za dotadašnje uvrede, nemar, klevete, zavade, ili još teža međusobna ogrešenja, kako bi se “čiste duše” otpočeo Časni post. Prema verovanju  u  ovom periodu je naročita opasnost pretila od veštica, te su se mladići mazali belim lukom, pravili buku, a najefikasniji metod zaštite bile su vatre. Paljenje i preskakanje vatre i danas je ostao redovan običaj u našem kraju i lokalno je poznat  kao "kalavešnica". U upotrebi je i izraz "karaveštica" kao nešto što bi oteralo ( "otkaralo" ) veštice. Od sutra ( uskršnji post ) počinje novo vreme, vreme skrušenosti, pokajanja, odricanja, obuzdavanja, a time i očišćenja.

 

                                             crkveni običaji

 

SLAVA.  Ranije su se slave proslavljivale tri dana. Dan uoči slave je večernica, zasluga, navečerje, drugi dan je slava, a treći je patarica.

Domaćica sprema za slavu tri slavska obredna hleba – kolača. Za večernicu, za slavu i pataricu. Svi slavski obredni hlebovi su “prekrsnikom”, testavom prugom, podeljeni na četiri dela, četiri polja, a oni obredni kolači koji se nose u crkvu za “zdravlje ljudi” i “stoke”, podeljeni su jednom testavom oprugom “zmijurkom”  i ona hleb deli na dva polja.

Svaki kolač koji je u isto vreme i obredni hleb ima na površini razne šare od testa.

Na dan večernice - zasluge, ide se na groblje i nosi od onoga jela što je pripremljeno za večeru.

Pre večere domaćin pali najpre malu sveću i zalepi je na istočnom zidu pa zatim “vadi metanije”, tri put se klanja do zemlje i tri put je poljubi. Posle toga kaže: gosti, prostete i blagoslovete da zapalimo sveću na svetog NN (kaže ime sveca). I zapali sveću na sofri.

Kolač se reže oko pola noći i to čini pop - onaj gost što je prvi došao na večernicu i onda tek domaćin zapali slavsku sveću.

Kolač vrte svi prisutni rukama a ponegde kolač stave na mali tanur pa tanur okreću s kolačem.

U nekim naseljima se za vreme okretanja kolača u koji se zabode upaljena sveća podiže uvis da plamen dopre do plafona koji se malo ogaravi.

 BOŽIĆ.  Na badnje veče se sprema posna večera: pasulj, posna sarma, posna banica, kuvane voćke, kuvane i pečene   pečenke, šećer. smokva, kuvano žito, orasi - sa koleđanicama(meseni hlebovi): polje, gumno, kuća, krstina žito, stogovi sena,  „koleđan“(hleb)  u vidu „kruga“ prstena - koji je čuvan do đurđevdana kada se preko njega promuzuvale ovce na prelmaz, sa verom da će Bog da i više mleka. Mesi se Kolač i kravajče - sa parom u njemu, lomi se u toku večere i prvo se stavlja parče hleba za kuću, pa domaćina i tako redom  za svu čeljad, pa kome se padne para, smatra se da će biti srećan i imaće para cele godine. Onda posle unošenja badnjaka u sobu, domaćin zapali sveću mladom Bogu, zatim domaćin seče kolač. kad se kolač seče kaže se:“ kristos pomeđu nas-„jedan govori, a drugi odgovara :“jes da bude“.Govori se tri puta.

Kad se kadi - tri puta se opkoli, a svi se krste, da đavoli pobegnu od tamnjana - izgovara domaćin kuće. Ujutru se malo lizne od pečenke ( vrsta tikve ), da  ih nevata gorušica. Od kolač i od kuću stavlja se kude gori badnjak, a ženska strana treba da pogleda kako gori badnjak, da se telci i jagnjci  rađaju  ženski.

           SVETI TRIFUN. Proslavlja se 14. februara po novom kalendaru, na dan njegove smrti.

U slučaju svetog Trifuna crkveno i narodno verovanje se poklapaju.Verujući u njegovu čudotvornu moć nad usevima pravoslavna crkva je ustanovila naročiti molitveni čin. Toga dana vinogradari odlaze u vinograde, orezuju po koju lozu i zalivaju vinom po neki čokot. Veruju da će tako vinogradu povratiti snagu posle dugog zimskog mrtvila, pa će loza moći da buja u proleće. Kako se to kaže "zarezúju vinógrad". Na dan svetog Trifuna po starom kalendaru( 01.02. ) počinje februar i proleće se primiče, zato se tada gata oko toga kakvo će vreme biti tokom godine. Veruje se da će biti kišna i rodna godina, ako na svetog Trifuna pada sneg, a ako je vedro biće sušna godina.     

          TODORICA.  Uoči Todorove subote, Todorice, mesi se hleb za konja. To je mali kiseli hlebčić sa figurom konja. Njega na Todoricu rano odnesu u štalu gde je konj i njega tamo prelome. Zapale sveću na jaslama pa mu od kolača daju da pojede, a drugi deo pojedu ukućani.

          Na Todorovu subotu se svuda po selima prave trke. Zna se obično gde se one vrše, na kome mestu. Ko prvi stigne na metu, on je pobednik Todorove trke i on je toga dana neka vrsta seoskog domaćina kome se ide „na čestito“ i čašćenje.

          Onaj ko će se trkati, kad uzjaši, kaže: „Ajde, Sveti Todor neka pomága!“

          Jahači toga jutra kvase grivne konjima vinom. Negde se kvasi vinom samo pobednički konj i to mu poprskaju samo rep, negde i grivu i rep.

          Na Todorovu subotu, u selima uz Vlasinu, kao na primer u Lopušnji „dok se konji ne izigraju, ništa se ne rabóti“. Kada igre prestanu, onda mogu da rade samo devojke, a žene, pogotovo one sa malom decom, celog toga dana ne rade.

           LAZAREVA SUBOTA - VRBICA. U pravoslavnoj hrišćanskoj veri ovaj praznik ima značenje pobede života nad smrću jer se smatra da je tog dana Isus vaskrsao Lazara iz groba a to pretstavlja jemstvo za vaskrsenje svih vernika. Na Lazarevu subotu običaj je da se nose grančice vrbe ( vrbica ) čime se simbolično predstavlja svečani Hristov ulazak u Jerusalim, kada su ga dočekali poštovaoci i sledbenici. Vrbicu u crkvu unose deca.  Vrbove grane ostaju u crkvi do nedeljne liturgije, na Cveti, kada se obavlja ritual blagosiljanja vrbe. Običaj je da se ovog dana bere cveće, ali se ne unosi u kuću, već se drži u dvorištu u posudi sa vodom. Ovim cvećem se rano ujutro kiti kuća, a vodom u kojoj je stajalo, umivaju se ukućani.

USKRS-VELIGDEN.  Uskrs je za hrišćane veliki praznik, bez nekih posebnih obeležja, a i za njega se kuća ranije priprema. Roditeljij gledaju da decu obraduju nekim novim haljetkom i da obezbede što bolju trpezu za tri dana praznovanja. Obavezno se klalo jagnje. Jagnje se kolje dan ranije pre Uskrsa, kod drvnika.

          Na beli petak, prvi posle Uskrsa, ne radi se da bi usevi koji treba da nastignu vezali rod.

Postojala je ranije seoska zabrana da niko ne radi u polju cele bele nedelje, nedelje posle Vaskrsa.

          Kad čobani („ovčari“) na Uskrs isteraju na pašu ovce, sa sobom ne nose obojena uskršnja jaja da ovcama ne izlaze „ovčanici“ - jaja ispod grla.

         SVETA PETKA.  Za ovaj praznik se postilo nedelju dana i mnogi se na liturgiji pričešćuju. Toga dana mnogi donose u crkvu kolače od kiselog testa sa išaranom površinom i njih prereže sveštenik za zdravlje onoga koji ga je doneo, za zdravlje ukućana, za sreću i napredak doma, za stoku, za berićet.

          Na beli petak se ne radi da ne bije grad. Isto se tako poštuje i beli petak koji pada odmah posle Duhova.

          Petak se drži i ne mrsi, ali ako to neko učini, vele, može mu oprostiti Sveta Petka, jer ima crkve gde se može moliti, ali ako se omrsi sreda, nema oproštenja, jer ne postoji crkva posvećena sv. Sredi.

          Ona žena koja pogreši petak pa nešto uradi iz neznanja, triput celiva zemlju i moli Sv. Petku da joj oprosti greh.

           

 

                                                         porodični običaji

 

        SVADBA.  Prvo se posle gledanja momka i devojke po saborima ide na prosidbu. Sa momkom idu otac, majka, strina, čičevi i odlaze u kuću devojke da se prijatelje. Otac momka pita oca devojke:“Prijatelju, davaš li ti ovu tvoju ćerku, za našeg momka“. Tada otac devojke odgovara:“ Ako se deca vole, dajem i ako mlogo miraz neiskate, da si dadem kolka mi je čerga-a   mi joj nebranimo ništa da dojde u vašu kuću“.

           Pred svadbu na jedan dan se kite momkovi dvorovi. Ujutru prvog dana svadbe, u dvorove mladoženje skuplaju se svatovi, malo zameze, popiju po koju rakiju i krenu po devojku.

           Pre ulaska u avliju obaveza je bila najpre da se pogodi jabuka . Nakon završenog ručka devojkase rastaje sa svojom familijom, uz plač najbližih - majke, teteke, strinke i drugarica.Kad se krene sa svatovima i  svirkom svirača, mladoženja i nevesta se popnu na rabadžiska kola sa darom i da im se po jedna čaša  da popiju vino i prazne čaše se bace preko glave, a brat stoji na kapiju i traži da se dar plati od onih koji vode goveda - zeta, pa se u šali pazari i onda posle smeha i šale se te pare stave u kovčeg za devojku. Svatovi pušteni od brata devojke da izilaze iz avlije u radosti i veselju napuštaju dvorovi devojke.    

          ROĐENJE.   Da se srećno i što  pre mlada porodi, koja je u to vreme „jednom nogom u grobu“, svekrva je obilazi triput i govori: Ja sam ti maćija-Bogorodica ti je majka“.

          Čim se dete rodi, ranije srpom, ili običnim ručnim nožem „čekijom“ iseku mu pupčanu vrpcu i pupak prevežu alevim vunenim koncem. Onaj nožić-„čekiju“ čuvaju za naredna rađanja. Ženi porodilji kad dođe iz porodilišta, pod njen krevet stavljaju: baštensku metlu, grebence, težinjave konce, alev vunen konac, lekovitu travu morač (ovu travu da dete ne napadaju more). Ispod jastučeta novorođenčeta meću glavicu belog luka, nož, belu čistu maramicu, zrno tamnjana i sve to stoji za 40 dana. Sada, kad iziđe iz porodilišta, lausa preskače prag ispod koga je razapet alev vunen konac.        

          Kum je najpoštovanije ime. „Kad prođeš kraj kumove njive, pazi, nemoj i prašinu sa tog mesta da poneseš, nego istresi obuću“. „Ako misliš da tražiš kuma, traži ga daleko od svog mesta“. „Zato, kad kuma tražiš, neka ti umese pogaču i kreni u izrev sunčev i putuj do zalaska sunca, tek kad sunce zađe, ti potraži kuma“. Pričali su mi da se u vranjskom kraju kad neko izgubi kuma, bilo time što posle smrti kuma nema ko da zameni, bilo da se kumstvo pokvari ili kum odrekne, onom što će tražiti novog kuma umese pogaču, natoče rakiju i on pođe pa u kom ga selu zatekne mrak, u prvu kuću u koju naiđe zatraži kumstvo.

          Kad se obave izvesne radnje, posle dolaska iz crkve, pristupa se ručku na kom se zvanično saopštavalo detinje ime.

          Koliko je nekada kum  bio samostalan u davanju imena svojim kumčićima, neka posluži ovaj događaj. Neki kum krstio dete muško i dao mu ime Kuzman. Majci se to ime nije svidelo, kao što biva poneki put i sada, pa molila kuma: „Kume, ću  ti dam košulju da ga raskrstiš!“ On odgovori: „Ne, nego kad se rodi drugo, ću mu dam ime Damjan - da imaš i Kuzmana i Damjana“.         

         MALI KRAVAJ.   Čim se dete rodi, iako je još ne kršteno, rodbina, komšije, svojta, nose porodilji i detetu mali kravaj – „simit“ nešto za jelo-kravajče, banicu, sutliju i dr. To posećivanje porodilje, deteta i donošenje ponešto za jelo, jeste mali kravaj. 

         VELIKI KRAVAJ,  ili „ženski dn“, kako ga ponegde zovu,iziskuje velike pripreme i dosta izdatka da se napravi. Za veliki kravaj se vrše pripreme mnogo ranije, još pre rođenja samog deteta. To je obred i to obavezni. I najsiromašniji roditelji neće ostaviti novorođenče bez velikog kravaja pa makar se malo i zakasnilo. Grehota je ne napraviti detetu veliki kravaj. Takva deca, verovalo se, neće se moći oženiti, ili udati.

         Veliki kravaj se pravi najkasnije za godinu dana od rođenja deteta.        

        STRIŽBA  je kao porodični događaj bio i po svom karakteru, domaća svečanost, slična kravaju, samo je ona svečanija i atraktivnija. To je dan kada dolazi kum sa ženom i prikumkom („prikumskim“) kao pomoćnikom da podstriže, „šiša“ dete.

      

Literatura:  "Život i običaji narodni u leskovačkom kraju"    Dragutin M. Djordjevic

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
© 2005. www.bosnjace.com. sva prava zadrzana